Krstonoseće mesečine otkopavaju me plamenom zaostale ljubavi osunčane vekovima monaških samonastajanja
nagrizlih od zasmejane ozbiljnosti neba
oglušenog o ničije molitve
U praskozorje oplakanih tržnica strahova
kroz intuitivne samopredosećajnosti krvavo ozleđene obećanim večnostima prahovanja nas
Ugosti me tišinom nastanka života
na izlazu iz postojećeg Ja
i ulasku u onostrasno Ništa
Dok bilo me je nigde ničim izazvane u Život
nastale nenastankom Tvojosti
Zagrizi ključ poznanja i oprobaj značaj hranljivih poštovanja
u krivotvorenoj telesnosti tek ugušene glabajućom čovečnošću
Sećanjem požudnog svejedinstva
Pokrsti nas imenom svetilišta.
No comments:
Post a Comment