Dijakonija

Astralnoskopskom prozaičnošću

neretke rečitosti sačuvanog neba

govore izgorenim osetima

pamte zaboravljenim emocijama

plamte pepeljastim smislima

na uštrb usahle jastvovitosti

odbrojano upamćene

ispupčenim ništa.

Inquietudo animi

Upokojeni koraci bitkovanja

Uginulim gluvoosetima zaspalim u praznoj osećajnosti

Osluškuju raskomadana čeznuća

za bivanjem-ne

za stajanjem-na

Dok kroz konačenja rajovitih tvorbi

Razdragana nastajanja orobljuju dar nestajanja.

Paroksizam

Mnim

da imam te bilošću naštva

ostalog

u tragovima raspolućenih neonestajanja

da preosetljiva na nevremene nestanke

umem te eksistirati u sada.

Problemski osnov apokalipse

Apokalipsa (gr. Ἀποκάλυψις – podizanje vela), u današnjem kontekstu svakodnevnog govora najkraće opisivana kao kraj sveta i veka (u Bibliji kao delovanje kojim Bog sebe otkriva stvorenom svetu), svojom transcendirajućom dimenzijom i intrigantnošću poimanja, kroz ideju svenestanka i egzistencijalno strahovanje za jastvom, od pamtiveka predstavlja problem kojim su se ljudi naveliko bavili (mahom kalkulisanjem, određenjem navodnog tačnog datuma „izvesnog“ sve-nestanka), a kojim su pokušavali da prodru ne samo u mistiku tog hermetičkog fenomena (koji sâmo fenomenološko prevazilazi u svojoj biti) već i u samu suštinu raznih učenja koja su nudili raznovrsni mislioci, teolozi, crkveni oci, religiozni fanatici, sociolozi, psiholozi, književnici, istoričari, pa čak i ekolozi i botaničari, kao i mnogi drugi koje se taj problem na ovaj ili onaj način ticao, učenih koliko i neobrazovanih (kod ovih drugih, zanimljivo je, ta ideja je najčešće dobijala, i za-dobija, konkretniji i konstruktivniji oblik). Čini se da se on svakog ponaosob ticao i da se još uvek, neprestano tiče, te da danas on predstlja maltene obavezu pojedinca, pitanje (uz sva ostala) kojim se on neminovno mora baviti kao bi bio bio dostojan jednog slobodno-pravnog subjekta.

No, problemska osnova ovog sveopšteg i svekolikog eshatološkog problema, ideje koja zaokuplja sve nas, pa čak i one koji se njome ne žele baviti, malo drugačije stoji. Prvi problem na koji svakodnevna, zorna svest dolazi pri promišljanju te ideje, jeste paradoks nje same. I to ne paradoks oko bez-brojnih datuma, konkretnog određenja te predstave usuda, (koliko se ova ili oni proročanstva o dolasku ničega u njihovom određenju podudaraju) nego paradoks u samom njenom podstoju. Može li se kraj vremena (u prostoru), kraj četvrte dimenzije poimati onim što nju prevaziazi? Naime, i samo vreme nije ono što je za-dato i što teče, iako ga, istina, hrišćanstvo tako predstavlja, te u njegovim okvirima apokalipsa i može imati smisla (mada ontološki ni tu ne bi smela s obzirom da je predskazanje kraja sveta u određenom vremenskom roku u suprotnosti sa Hristovim rečima da o tom danu i času niko ništa ne zna). Sve izvan njega (hriščanstva) tu ideju potire u samoj osnovi te se filozofska svest njome praktično ne može baviti. Ideja vremena je tek ono što nam služi kao alat za shvatanje prošlog i budućeg (prividno, u našem sećanju i predstojećim projekcijama, "odmicanju" i "približavanju" događaja), ali koja realno, po sebi ne postoji pa čak ni za nas (razumski gledano to nije realno onog postojećeg nego irealitet koji naše poimanje realnog tek omogućava – Kantove kategorije), mada iskustvenim putem dobijamo iluziju proticanja vremena samog. Realno vreme je jedino sada, a ono prošlo i buduće su tek naše (ne-opstojeće) ideje i svako buduće sada je u tom sada već nešto prošlo. Dakle, pitanje koje ovaj problem otvara je: kako vremenski odrediti nešto čega će biti u budućnosti ako ima samo onoga sada? Kako misliti ono nemislivo, odrediti neodredivo i pripisati bitak koji mu nije imanentan? I zašto bi se nas uopšte ticalo to budeće neko; kad/ako ono dođe biće nekog novog sada, a ovog sada biti neće, kao ni tadašnjeg budućeg, nego tek sadašnjeg budućeg koje će biti tadašnje sada, ali za koje ćemo znati tek kao za sadašnje sada?! Ne živimo u prošlosti niti budućnosti, već samo u stalno ponavljajućem sada, uvek smo samo u sada bivali i bivaćemo uvek samo u tom istom sada, odnosno onom ondašnjem sada (jedina osnovana apokatastaza). A ako bi u jednom trenutku to neko novo sada prestalo da postoji, dakle ako bi došlo do kraja sveta, ne bi bilo ni svesti koja bi to mogla da uvidi pa nas se to ne bi ni ticalo. Upravo onako kao kada bismo pokušali da odredimo datum svoje smrti („Smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo, smrti nema, a kada smrt dođe, onda nas više nema jer više ništa ne osećamo.” – Epikur). Koja je svrha predviđanja, čak iako bi se pouzdano mogao znati čas tog kraja, ako se ništa ne može učiniti, upravo zbog tih, večno ponavljajućih sada? Jer ako se budućnost menja u sadašnjosti i ako bismo na taj način pokušali da doskočimo apokalipsi, dakle menjanjem sadašnjosti nameračimo se da menjamo budućnost, da li bi tada bilo te veliko-neumitne apokalipse, ako bi mogla da se pomeri i odloži, i da li bi se (još pre kako bi se) taj trenutak mogao predvideti? Onda svakako to ne bi bio taj trenutak nego neki drugi trenutak (zgodno je pomisliti da se upravo zato ta prediđanja menjaju, jer se menjaju i naše sadašnje, te time i potencijalno buduće, okolnosti). Nije li onda taj kraj odloživ, umoljiv? I koga to umoljavamo, šta to umoljavamo, još pre zašto; jer ako je nužnost ono što čini suštinu apokalipse, onda jedino što možemo to je da joj se prepustimo i prihvatimo je?

Pored istorijske datosti (raznih knjiga „mudrosti“ i proroštava), epistemološka, psihološka, kao i etimološko-terminološka osnova ovog problema jeste ono drugo na šta se treba osvrnuti. Šta nama daje valjanu mogućnost da određen pojam zahvatamo ne samo istorijsko-vremenski (kao kraj van krajevanja, s obzirom da smo u večnom sada) nego i kao kraj u pojmovnom i jezičkom smislu, kad o kraju iz ugla onog što još traje, koje još traje, teško da išta možemo sa-znati i sa-opštiti. Jer dok nas ima kraja nema, a kad kraja ima nas nema. Ukoliko to nije samo ideja u umu, refleksija, terminološka konstrukcija koja omogućava lakšu komunikaciju i predstavljanje našeg dokrajčenja, nego realnost koja će kad-tad jednom doći, te se na taj način (nekakvim proricanjem ili promišljanjem) može odrediti, zašto dosad, za svo vreme opstojanja čoveka, to već nije utvrđeno? Možda i jeste, ali od silnih naznaka i napora to ne uviđamo (od šume ne vidim drvo). Nije li sustina i stalnost promenljivih njihova istina, bit?

Kako god da sagledamo, ono što je izvesno jeste to da nam ta ideja više služi za pojašnjenje nas samih (i naših ograničenih spoznaja), današnjih, ovakvih kakvi jesmo, kakvi smo oduvek bili i kakvi ćemo, čini se, još zadugo ostati, te da nam olakša shvatanje nas samih u prošlim, trenutnim i mogućim budućim okvirima. Oduvek je to bila i uvek će (možda jedino to) i biti, u kulturnim, društvenim, naučnim i svim drugim okvirima, kao što je i svaki drugi segment pojavne ljudskosti i svesti čuđenja. Ali odakle ta deja (u) ljudima? Nećemo li se složiti s tim da je nje bilo mnogo pre hrišćanstava (iako ju je ono postavilo na „svoje“ mesto i dalo joj težinu koju ranije nije imala). Nije li to samo logičan sled posmatranja – sve ponaosob ima kraj pa tako i sve generalno (kauzalna očiglednost), sve je vremenito pa tako i vreme sâmo? Pa čak i naše vreme (kao i svako drugo „vreme“) mnogi mističari nazivaju apokaliptičnim vremenom. Ima li nas u sada ili smo upravo svedoci svojih krajevanja?

„Prelazak iz istorijskog plana u apokaliptički je nerazrešiva antinomija za razum. Razum je sklon da taj prelazak zamišlja kao nešto što se vrši u samoj istoriji, kao poslednji, završni period istorije, ali upravo je to optička varka. Može se govoriti o apokaliptičkoj eposi svetske istorije, o njenim apokalitičkim znacima, ali to još ne znači prelazak iz istorije u apokaliptički plan. S druge strane, ne može se zamišljati kraj koji se zbiva u apokaliptičkom planu savršeno transcendentno, da se on u celini prebacuje u onostrani svet. Apokaliptički plan, za koji mi vezujemo nastupanje kraja sveta, razrešenje svetske istorije, se ne može zamišljati ni potpuno imanentno ni potpuno transcedentno, ni isključivo ovostrano ni isključivo onostrano – to i jeste za našu racionalnu svest antinomični problem odnosa vremena i večnosti. (...) Bivanje u vremenu je samo projekcija onog što je dato u dubini. Kraj istorije i prevladavanje istorije neće biti u istoriji, kraj vremena i prevladavaje vremena neće biti u vremenu, ali to ne znači da smo mi zanavek osuđeni da budemo pod vlašću loše beskonačnostii istorijskog procesa i proticanja vremena. Za hrišćansku svest postoji kraj, koji sve razrešava, postoji pobeda nad vlašću vremena, za nju se krajnji problem ljudskoga društva koreni u eshatologiji; no, hrišćanska eshatologija ne može biti materijalizovana. (...) Očekivanje kraja sveta prekosutra izjutra, skida s ljudi svaku odgovornost i čini ih pasivnima; u tim se očekivanjima uvek oseća mešanje različitih planova, gruba materijalizacija hrišćanskih tajni, duhovna nezrelost. Ulazak hrišćanskog apsolutnog u istorijsku relativnost rađa niz iracionalnih antinomija. „Apokaliptička“ svest može ponuditi veoma gruba i nasilna rešenja tih antinomija.“*

* Citat: Nikolaj Berđajev, Filozofija nejednakosti, (IŠM “Oktoih”, Podgorica, 2001), str. 202-203.

Ispijena

Sagorevam kvazisvetilištima ljudskosti

(skuvane čerupajućim hranilicama genocida

izbrijane udavljenim jelima prolaznosti

zaklane razmimoilazećim čeljustima tova)

Dok ničija postajanja promenljivosti

(osveštana prekorom trnovitih nebesa

koja kradući postojanje

rezervišu bivanje za kasnije)

Na uviru u obeskonačenu jednost

(vidno zaraženu izrečenim htenjem

pokislo uskislu od slomova tišine

zabludelo uraslu u svetovnost)

Prose iz istosti iščašenu smrt.

Raskol

Zastala sam u prepodobnom podnožju nestajanja
ne bih li opazila zagrcnute tišine kako spavaju u očima osunčane samovolje
blagonaklono zgažene samoćom

Stadoh pred tišinom nebivanja ti
uplašeno izručenog
raspetim Jednim

I ostadoh
nemo govoreća
spotaknuta o naša mučilišta.

Drugost

Strano, koje je drugo (iako nije svako drugo strano) deo je naše svakodnevice, ako ne i svako-momentalnosti, mada nam se čini da je tek povremena, usputna manifestacija.

Jer i ono što nam izgleda kao (opšte)poznato, drugo kao naše i/ili samo naše sopstvo, nepoznanica je tim drugima koji su nama drugo, a čak i nama samima, poznali to ili ne. Jer to ja koje je navodno poznato nama samima (kao naše, ne-drugo) menja se i postaje neko drugo (naše) ja i to upravo zahvaljujući tim drugima ne(s)poznatim-a, kao i tim našim „poznatim“ pređašnjim ja.

Ataumazija

Učaurena okvirima svitanja

- osvanutih trezvenostima raskajanja

- počupanih osetima čerupajućih možnosti otrebljenja

- dogledanih obeskriljenim krilima gušeće jednostavnosti sveobitavanog čistilišta

- nespoznatih mislećim spoznajama moći morati

- nabuđenih mapirajućim mapama navađenih u jasnost pojašnjenja

- proklamovanih u nestajanje nestalog zbunjujućim nesvrhovitostima mislenosti

učaurvam se čaurama ovečnovraćanjaistog

ne bih li naprsla zemljinoj pukotini u inat.

Dilema

Gromoglasnim grubostima ispotočenje neumivenih razboritosti otiskuje me u predbračne vezanosti neba i zemlje u napuštene ambijentolikosti sveukupnih nemonastalosti podno grubih ovekovečenja ikonolikih ogrešenja neumoljenih iskonskim vapajostvorenostima poispuštanih krvlju

Gde gdegod dođoh negoduju izgorena čistilišta globusotvorenim treaženostima oprirododvorene sveduhospotačenosti o svetootačko kamenje suizgrebano uglačanim čeljustima (s)pokoja

pred kapijama iskapanog manastirskim kopljima koje umuju mišicama ušaškane svetobezazlenosti

Kažnjene biohemijskim ljubavima nedodvorenih čekanja na nemost otraženja

Tamo gde prelamaju se izukrštane tame rođenomrtvosti proroštva i bezzemnosne ogoljenosti prokreativnih laži poznanjem monaške sputanonagonskomučnosti istrajnog očišćenja jestanja.

Parastasiz

Sjutrujem razrooke umrlosti dotrebovanja – nas:

Na razgrađenom putu samilosti

Potkačene naučenim umovanjem

Rastopljene telesnosti vapiju izgubljeno svejedinstvo

Očišćenim zagađenostima rezerve strahova iscrtavaju zatupljenu bol

Odčuj me!

Zaustavi

Kada pokrenem nepokretnost suncem izgrebanog plača

Tek ugušenog jestanjem rođenja

Raspori

Ništavnim zbitavanjem omučene telesnosti

Dok

Hranom osušene volje

Ne nagojiš sutršnji izbor vakuuma nužnosti

Verom verodostojan

Ostaj blažen u tišini tamom lepljive zemlje

Zalivene

Cvetno gumenim smislenicama ubodenih žalosti

Sećajućim sada

Tvoriš arhetip duha

... Prsti iščašeni grle blagoslov tvorbeni...

Moja krv

Tvojim je nestajanjem vaspostvljena

U nasledna čistilišta

Rajske bitkovnosti

Osmehnutom tvojošću

Sve moje umrlosti stapaju sa smislom jastvovanja

Bespovratnim blaženstvom

Urastam u grobne iskone istinitosti

Tebi!

Tihovanje

Zapletena

o trnje iskona

obljubljena

tišinom čistilišta

samotna

u lažima premorena

neuka

neznanjem jastvovanja

probuđena

a duhom zaspala

umorna

bolom zgažena

tvoja je prolaznost

tihovala.

Umni post

Stupnjevi svesti u odnosu na umni post (mišljenje i delanje koje se tiče sveopšteg dobra):

1 - ispravno promišljanje (razumski deo)

2 - ispravno delovanje (empirijski nivo)

3 – samoosvešćivanje (umni nivo)

3 – pronicanje (posredujući, intuicijski)

4 – svejedinstvo (nadiskustveni, mistični)

Stoga i kad se ne tiče mene sâmog i moje vizure (ukoliko se recimo odeređeno delovanje, delovanje prema drugom potire s mojim verovanjem) zarad pomenutog cilja treba činiti dobro, tim drugima, bez obzira na lični stav, ali tek ukoliko se s tim ciljem ne kosi. Dakle, ispravno mišljenje i ispravno delovanje iz ugla umne posti stoje iznad ličnih stavova. To je stvar kako umstvene posti tako i morala, a pre svega respekta putem kojeg se to zadobija.

Trilema

Ono si što jesi

ni manje ni više od sebe nisi

ni krvlju, ni suzama, ni mesom nisi

a opet svim tim jesi

I jesi dogod nisi

i dogod jesi ničim nisi

sve i ništa tvoja su jestost

svesuštastvenost svekolikog bića.

Sujeverje

Sve mitotvorne spontanosti i uzvišenosti razlaže i banalizuje naivna svest izjednačujući ih sa sujeverjem:

Vera i sujevera osetnog su i zornog podstoja, mit i predanje mislenog i logosnog.

Po-nešto Ništa

Ožarena bivanošću

dok imenuje me(ne) Onaj Koji Ni-Je

plivam uzvodno niz sećanje

zatupastim planom sutrašnjice

Blago-slovena

Omamljena nužnošću

dok žaloste se/me Oni Koji Ni-Su

praštam usahla nastajanjima

prebledela u vrtlogu vaspostavljanja

Po-krštena

Na sveuviru neveštih migova nestajanja

Na najvišoj tački zakatančenog rebusoida

Na večno oplakivanom fenomenu ništilišta

Na mističnom jedinstvu rađajućih sada

O-grešena

Zgotovuljem se

u

sa tobom krstonoseće

Ništa

Deus aderit

Numen

Uzpervertovana tihomislenonejestajanjima

Razugorela onemelonastajućetrezvenoupijenostima

Zazgusnuto otelovljenanaotelotvorenim bestelesnostima

Neuhranjenonahranjena hranljivim htenjima nestajanja jestajuće jednog

S videćečujnosnog osetotražujuće neopipljivog misločistilišta

Razzbacila je grubonatankenestanaka

Kako bi kao kako

Očišćenih krila

Uginula u prošloti

Kpredosećanoj.

Ovost

Bilo me je...

tamo gde ne bejaše krajanja

trajanju,

gde neuviđavne večnosti

skrivaše me pod krilom svojosti

a obljubljene ljubavi

ljubomorno (o)čuvahu svemišljenja

al’

(tek sad)

u-pravo

Ima+š me

u iskrojenoj skrajnutosti

tvojosti

zanavek zaspaloj

u raspolućenom Jednom.

Plašt

Zaustavi me

bolima oslepljenim od želje

pred prazničnom žudnjom sutrašnjice

Dok plašt straha

izvija se nad našim mislima

Zaustavi otkucaje srca skamenjenog

gorućim sećanjima ništavila

poroznog

Dok plašt zaborava

ispija nam shvatanja

Zastavi otkucano vreme

pokretima razorenih zbivanja

dotrajalih naivnim čežnjama

Dok plašt tišine

nestaje u kašnjenjima

Zaustavi nas

nezaustavljive

pred ponorom razigrane smrti.

Jednost

Zgrabi me tišinom

(tiho)

Rastrzaj

sve nemirne igre čovečenja

(rastresito)

Pogubi nas

nesmotrene

u iskonu smrtnosti dodirnute

(gubilištem)

Pred kapajuće noći

onoćene strahovima

Ostaviću trag jestanja

na uplakanom embrionu mogućnosti

(i zanavek skončati nas u sada)

Ponor

Bezazleno nestajem u pojanju tvojih postanja

dok oprošlošćene pojavnosti kradu nam dodir večnosti

Dremljivo hodamo suistinskim bolovima

ne bi li osetili nežne trenutke propadanja

Jednom bezrečju lediš mi osmehe nerođene

neosetno dogledane izjedanjem naše propadljivosti.

Smiraj

Gamižem po prećutnim strahovima tvojosti

(nasukane na pozno izbledelu prošlost:

ubranu s mesta zločinačke požude

pohranjenu u cvrkut oželjenih umiranja)

Sve dok me ima neomamljene ljubavlju

(onom kojom si merio bivanje:

neverujuće nastalo čistilištem

izmaštano zgaženo ništilištem)

Neću se uzdići iz kolotečine nestajanja

(zavisno ogolelog od zaspale duše:

treperuće od gorućih boli

ogladnele od sveznajućeg sna)

Niti te sputati u traženju izgibljenih laži

(toliko dugo odbrojavane licem novuma:

onog koje ne ume osetiti Ništa

koje ne želi ponovo potonuti u Sve).

Zov

Žudnjom me raspori

uzduž samilosnih telesno-spekulacija

Grotesknom igrom postojanja

zarazi nejaka umrtvljenja

Suzom iščupanog u-postanja

polomi naprsla nestajanja

Suicidom okačenim o trebanje

zauzdaj pomamljena stvaranja.

Jastvo

Ja smem

samoživo kretati se kroz život

neživljen

zabludama vremenitosti

vizualizovan

Ali ne želim

traćiti nepsotojanje na

ništa

uigravati se u mirisno

sve

Ja mogu

istrenirano bivati

ja

iluzorno raspoznavati

sopstvo

Ali neću

da dogledavam umiranje

zabludama

da osećam stvaranje

gubljenjima

Ja umem

trajno izgraditi

privid

apsolutno vezan za

jedno

Ali ne tražim

promenljivu suštinu

propadanja

osetilnu zornost

jestanja.

Spokoj

Zoronastajanjem unedogledanih mamljenja

sve učestalosti sirovog bogotraženja

u novonegodovanoj noći odbrojenja

iščezavaju prapoznim pokoppokretima

Trenutak trena kasnije

Uz umrlice snenoopraštajućih vaskrsenja

Tvorbene neumoljivosti poništenih suštastava

Potpomažu me uniženim hvalospevom sutrašnjica

Zagustele mestomišljenosti sna

Okončanim konačenjima zakasnelih sećanja

Uz razmažena gordosveviđenja

Prkose pravilima omamljene tišine.

Nestajući...

Izradim li

umiruće sada

hoćes li zaboraviti

nestvoreno juče?

Obećaj da hoćeš

da uzalud ne pokušavam

da ne iskušavam

ranjive promašaje.

Izgradim li

neizrecivo jedno

hoćeš li zaboraviti

govorenje večnosti?

Obećaj da hoćeš

da uzalud ne pokušavam

da ne iskušavam

ranjive promašaje.

Ispraznim li

neisplakane oči

hoćeš li zaboraviti

napunjena srca?

Obećaj da hoćeš

da uzalud ne pokušavam

da ne iskušavam

ranjive promašaje.

Hoćeš li moći

u tišini nemoći

nemo dozvati

neizreciva nestajanja?

 

Ogrešenje

Dok zauzimam te onemrlog

neporođenim prostornostima razuma

nužno nagonski opraštaš

utišanim vapajima noći

mene onemelu

prouzrokovanu našim dodirima obolelih krila

kroz koja teku prokrvljene samoće

podno udaraca spozatljivosti

gluvo vaspostavljene

suznim vozdizanjem ništilišta

o kreposno ogrebana traženja

opijenih konačnosti neba

koje pita nas

na čijem mestu sam ja.

Krivica

Negovorećim spoznajama ojavljenje upitanih nešala doznačuje sjedinjenja navedenih na suistinske bitkovnosti

Monumentalna oglašenja sadašnjosti u ovom su trenu vaspostavila svu blagost otraženja vidovitosti

Sve neusrećene nesreće i svu nadljudsku ljudskost

Na usamljenom sveokruženju ništavila uglačala sam znanje knjigom iznova prebijene stvarnosti

Paradoxalno, darovana volja poznanja zaronjena beznadežnim nužnomislenijem stvarala je, tvorila i otvorbljavala, ni sama ne znajući kako, ne znajući zašto.

Viđenje nužnosti dužno me dovede sebi. A gde bi?

Spontano naumljenih koraka krenuh njemu, krenuh tebi...

Uviđajući gde sve je jedno, svejedno, gde on je ti gde ti si on.

Vakuum

Na prljavim čistilištima raštimovanih veselja nesmisleno osamljenim druželjubivim smrtima

Gde raspakovana čekanja stradaju rasterećena domišljanjem prošlosti

Praoblikovno ćutanje popijenim pijanstivima izjeda hranu osama nam

(Raskopano ugrižene za gromoglasno ništovanje nemir razbludelih ocrnjenja šalama Hristoliko mislenog "Ne!" ili nelikom istomislenog "Da!")

Upija u kiši udavljene suze

Samo da bi namirisane spremnosti za Njega njemu bile Ja učaureno ulepšane konzervisanim oprošljenjima isprošene sadašnjosti

Kako bi upitana požurenost na nabujalim zaboravima šaroliko isprosila borbu gneva

Gde daleko ničije ruke dodiruju me umrlo ohladnelu glupostima još sveizrecivim

U nedorečenostima zagrađene pitkosti života najjednostavnije zakomplikovanog gromoglasnim nestajanjem nemosti

Dok pralik večnosti u pomračenja svečanosti šapuće mi viđenja Jednog.

E baš neću na sastanku zala započeti začinjanjem smeha

Ničije podtišine više neće tihovati prauzrocima pokajanja

Dok noć nadnaduvena vetrovima straha omamljuje me mirisima raspadnutih pobećanja

Doći ću prepradavno zaraslim umorstvima

I zbaciti se u zagrljaj

Tebi u suistinu!

Samo ime tvoje

Nađoh te u namenskom traženju naumljenih ubrzanja posrnutih vremena
Nađe me u vrlinskom nabrojenju osmeha ozvaničenih utrnućem pogleda.

Nađosmo se doumjenom verom, gotovo slučajno istrebovani, na žigosanim tremama svegovorenja.

Govorila sam ti o svekolikom odrađenju upostanja nam na šta si se detinjasto zlobno ljutio spoznavajući pojmljene jestoistine.

Govorio si mi da uobražavam povređenjem čistilišta čime sam grečevito uboljena iznova odlazila učinivši ništa.

Govorili smo nemi neoželjenim rečima vapaja poslavši virtuelnu osetilnost u od nas nam nagažena osećanja zamrznuto preostala.

Sećam se kako dogorelo isplakane fascinacije tvojih vizuelnih varki misleće trebuju nekog ko rekao bi ne oseća ništa, rekla bih oseća ništa.

Sećaš se kako superiorno mračan ozadovoljen zajedniekim upoznanjem sopstava nam oslovljavaš me drevnim znacima jestanja, tvoračkim dobrom zaborava.

Sećamo se kako sjedinjenje nestajanja spoznaje oslikanost telesnog majstorstva, ne znajući gde nestaju spoznajnoočuvanja prošlosti.

Spoznala sam osveštana nepripadanju tvojosti...

Spoznao si upotrebom bivajuće mojosti...

Spoznali smo neumivene poznatljivosti.

Samorast

Krstonoseće mesečine otkopavaju me plamenom zaostale ljubavi osunčane vekovima monaških samonastajanja

nagrizlih od zasmejane ozbiljnosti neba

oglušenog o ničije molitve

U praskozorje oplakanih tržnica strahova

kroz intuitivne samopredosećajnosti krvavo ozleđene obećanim večnostima prahovanja nas

Ugosti me tišinom nastanka života

na izlazu iz postojećeg Ja

i ulasku u onostrasno Ništa

Dok bilo me je nigde ničim izazvane u Život

nastale nenastankom Tvojosti

Zagrizi ključ poznanja i oprobaj značaj hranljivih poštovanja

u krivotvorenoj telesnosti tek ugušene glabajućom čovečnošću

Sećanjem požudnog svejedinstva

Pokrsti nas imenom svetilišta.

Sam-san

Klonulim veštinama osveštanih drevnim zaboravom

orobljujem te

oželjenog

tetoviranim prošlostima mojosti

isečenih, izbodenih, izbičevanih

osmehom tvoje suprotnosti

obljubljujući obojeno ništa

Vabim

obuzdanim nagonima

ispoziranih pred dokolicom noći

zasečenih

ovdašnjim isk(raj)anjem

u mrazolike suze omeđenih iščeznuća

dok tvoračke nagriženosti

umirenih postojanja

ogrizima svezubih bitkovnosti

bezbožno slepe

pred upupoljčenom vatrometinom

plemensko radujućih igara prolaznosti

Trpi me

dok bivam neizgovoreno postojeća

željenim namazom sadašnjice

raspakovane

u čaure nam telesnih suština

smrtno stisnute

strahujućim dodirom

u nejedinstvo

ogorčenih zanoćenja

nam

neparno izbrojanih nad horoskopskim nespojem imena

Kad vakuumska muzika odsvirava

svoje masne naslage jutra

u prostoriji utvrđenja našojastava

gde otpale sa zidina predaka

sećanja raz-govore

fantazmatičnim usmrćenjima

jezičkih varki/jezičnih spokojstava

poglavičnih savršenstava/bezglavih naboja bola

Svedokolične svesnosti sveta

levoruko razrogačene

u pogodak očekivanih pridošica centralne neuhvatljivosti

tvorbe tvojosti

nad opijenim ugrizima mračnih uhvaćenja tišine

gde cvrkuću psolike mrtvorođenosti ljubavi

urasle u podkolenice odšutanih sportova

utabanih travnatim šablonom

u dodir rukohvatnih pogleda

bespozdravljene sutrašnjice

osvanule osvitom pokajanja.

Pokoj

Kosti

što u mesečini ohladneloj skrivaju tvoje sramote

Gledaju

tupom sadašnjošću umivenom suznim prolaznostima neba

Uplašene prolaznike

naoštrene osećanjem smisla

U tišini

zgaženih sećanja

Zovu me

drevnim iskopinama zemlje

U namrštene životne sumrake

svejestanja

Nasmejane samrtne postelje

nestajanja.

Onaj koji jeste

Krto

Od dokonih zaborava

Odronjava se o zabludele osmehe

Jutro

I krpi

Pocepana svanuća

Ogrnuta

Posramljenim stranicama prolaznosti

Ne bi li ugrejalo

Ohladnelu ljubav

Urušenu

Grešnim sveznanjem

U jastvovane drugosti

Razuzdano stišane u jedno

Nenastalo

Onim koji jeste.

Utonuće

U iščašenom jestanju smrtovnosti

Zamaži upale oči

da ne opaziš rađajuće bivanje

ustajalo u memli snoviđenja

Zakatanči usta

da ne odgovoriš iskušanom pokajanju

nemo utopljenom u izgrebano čistlište

Utišaj jecaje

da ne otruješ ozdravljene boli

ozeble u nagdrađenom beskraju

I pokopaj me međ' zaspale duše.

(pod)Jednakost

Zagrižena samovanja otpuštaju tvoje nedavne bivanosti mnome

U jednosti jednog svejedinstva jedinimo se razdvojenim trebovanjima

Dok umrlo nadanje nes(p)retno prožima mučne večnosti

Tek nerodjene prostranstvima naših isteklih bolovanja

Mrklo žuborećih u jestajućem jednolikog sada

Zazubično braneći nam od-vajanja zasebičnosti

Hraneći nas mrzovoljnim sve-po-sebnostima

Neiscrpno pustošenih vrebanošću moranosti

Gramzivo ubrizgane u telesnoumljene ovostranosti

Vapijući za prahom žučne nepropadljivosti

Sjedinjujemo se u rastavljenom otcepljenju.

Neizrecivost

Spominje me uzaludno tvorački

Onaj koji ne sme biti imenovan

U zoru opredmećenu ćutajućim tajnama prošlosti

Obljubljene grešnošću zaborava

Nedopušteno zaspalog

Pomena vredna nesvakidašnjost zarazna varničenjem neba

Predosećajnosno zazaudara na postanje Jednim

/Jednim Jedno Ne-Jed(o)nosno U-Jednačeno/

Zaroni me u nebitkovnost večne ljubavi

Kad naprežem se biti

Bićem ovdašnjosti

Zauzdaj sva pamćenja večnosti pitko pijane noćima praštanja

Kad prepuštam se slučaju viđenja

Tvojosti

Ucrtaj me u jutro okrznuto plačem

Ali nepovređeno hotećim osmesima

Onda kad nestaju tvarničenja

Onda kad slepilom oseta te vidim,

Te znam umejućim tišinama rastvoriti u kišnici bola,

Te umem nesputanim razdaljinama smrtnosti iz šake vazdostranosti ispiti.

Konfesionalna nemost

Na raskrsnici svetih zasećajućih rasvetilišta

Na pragu prastaroliko omlađene ništilištem otugovane jestosti

Na razbuđenim samicama tihujućih kelija praspoznanja

Razgrađena gorućim gonjenjima vaspostavljanja

Rasađena omnogujućim zamislenostima moženja

Rashlađena gorućim neživotvorenim prolaznostima

Nađoh te nenašlog prošlošću

Nabudih te nemislenim rastganotvorstvima

Nahranih te nemom ispovednošću nemilišta

Dok pozna me utešnjenu u pralik sleposti ozdravljene

Dok otvori me okrznutu u traženju pronađenog sada

Dok ostavi me upitanu u nagriženim jastvima laži.

(s)Krst

Od mesa mi ničija telesnost umire ogrešenjem pošlosti
na utrnutim stopalima blagosti svečano zapaljene propadljivošću
gde zaspali u nesigurnoj sleposti varljivih bivanja
oslabljeni nadintuitivnim trebovanjem
čakasmo hronična jestonestajanja.

Preklanih vratova otuženja
odsečenih ruku umnoženja
spaljenih oseta nemoženja
rastahu duše u utrobi zemlji(ne)čistote
jedući otruljenja mrtvosti.

Neumoljene veroslutnosti zaleđenih krila
otvoraše slepa sveviđenja
od očiju ukradena
od duha nečistog blažena
željom smrti oslađena.

Na zidu umorstva
okajanog
na pragu mudrosti
isplakane
dok rađa se večnost
svetu presveta
iskam milost
Tebi u pomen.

Trojedinstvo

U subjekt-objekt nalaženju/gaženju

Svareni bitak proklinje nužnost.