Koliko preciznost izražavanja i verbalna doslednost umeju da one-moguće (pravilno) zaključivanje pokazuju situacije u kojima, kada naiđemo na govorno-pisanu grešku, ne mislimo smisao koji je neko (pogrešilac) hteo da iskaže, iako to kontekstualno (takoreći podsvesno) znamo, nego se slepo držimo ustaljenog poimanja i doslednih silogizama da, neretko, u tim situacijama stvaramo gotovo nemoguća značenja, paradoksalne novoistine i mutolike sadržaje.
