U određenju ovog pojma (ukoliko se logički može odrediti kao pojam, kao ono što jeste, a da se pritom odnosi na ono što nije) treba rasvetliti nekoliko termina, odnosno drugih pojmova, koji su njim obuhvaćeni. To su nebitak (te ne-bitak), kontraran mu bitak, kao i njemu blizak pojam nebića.
Ali pre svega, trebalo bi napomenuti da ono – ništilište, nije nešto što je suprotnost onoga jeste, ono jeste ništa, „pozitivno“ ništa; to Ništa nije isto što i nebitak ili ne-bitak jer nepostojanje odnosno nejestost nije ono što i protivrečnost bitku i biću. Jer Ništa nije (odnosno jeste u apsolutnom nebivstvovaju koje je nerešiva aporija) dok ništilište, poput onog Nečeg, odnosno kao ono Nešto onog Ništa, zapravo jeste.
Dakle, postavlja se pitanje da li je ništilište mesto prebivanja nebitka ili sam ne-bitak? Neka od prvih odredjenja tih pojmova možemo naći kod kod Aristotela, koji kaže:
„Bitak je svoje biće, ono što jest, ali za razliku po bića po sebi, bitak je ono biće koja je svoja jestost i koje čini jestost sveg jestanja. Bitak je ono biće koje je jedino ono bitak. Bitak jeste jestost onoga što jeste. Ni bitka nema bez bića, jer ako nema bića, onda nema ni onog po čemu ima onog čega zapravo nema. A to, da nečeg ima, kazuje da ima onog po čemu toga nečeg ima. Biću je prisutna jestost na osnovu sveopšte jestosti, ali da bića nema, onda ne bi bilo ni bitka tog bića, niti bitak može biti ono što jeste bez onoga što uopšte jeste.“
Slično misli Parmenid: „Bitak jeste, nebitak nije“. Po njemu Jedno jeste, a nastajanje ili promena su puki privid. Ako nešto nastaje ono mora nastati iz bitka ili iz nebitka. Ako nastaje iz bitka onda već jeste, a ako nastaje iz nebitka, onda to nešto jeste ništa, jer iz ničega može nastati samo ništa.
U prilog tome ide i mišljenje Leonarda da Vinčija koji kaže ovako:
“Moj protivrečilac mi kaže da su ništavilo i praznina jedna i ista stvar; označene su, istina, dvojako, s dva različita naziva, ali u prirodi ne postoje odvojeno. (…) Odgovor je da svugde gde je praznina, postoji i prostor koji je okružuje, dok ništavilo postoji nezavisno od prostora; iz toga sledi da ništavilo i praznina nipošto nisu slični, jer jedno može da se deli u beskraj, dok ništavilo ne može biti deljeno, pošto ništa ne može biti manje od njega, pa ako bi ti mogao da oduzmeš deo njega, taj deo će biti jednak s celinom, a celina s delom.”
Stoga, u ništilištu ne-bitka nema, ali ima onog „ne“ bitka, ništa nebitka (atomističke praznine). Nebitak je pun postojećim Ne. Kako bi se ovo bliže odredilo i približilo pojmu koji pokušavamo da definišemo, treba podsetiti na određenje nebića i ne-bića. Dok nebiće predstavlja negaciju bića, Ne onog Da, i gotovo uvek je s njim (pre svega idejno) skopčano (platonovska nužnost nebića koja ukazuje na razliku spram bitka), ne-biće jeste sama drugost bića, odnosno ništenje bilo kakvog bića, pa i nebića.
Zanimljivo je napomenuti da se neretko pojam zla vezuje za nebitak, a to je iz razloga što se zlo nastavlja ili nadovezuje na nebitak, a ne na bitak, kako se da na prvi pogled učiniti. Pitanje koje se nameće jeste: kako to da zlo nastaje iz nebitka (ili je ono samo po sebi nebitak?), a da pritom ne postoji po sebi? Odgovor se može naći u pređašnjoj relaciji nebića i ne-bića. Zlo kao negativitet afirmiteta (Dobra) predstalja isto što i ne-bitak bića, dakle ne nebiće kao ispraznost, već kao prazninu izvesne punine, te stoga ne čudi što se zlo kao nedostatak bitka, ili bitak u nedovoljnoj odnosno nevaljanoj ospoljenosti, povezuje sa njim.
Razmatrajući ove pojmovne odnose ne smemo zaobići ni relaciju nistilište – čistilište i njoj srodna poimanja ništenja i smrti. Ako nešto ništimo, da li je to (po)ništeno ništavilo, čistilište ili ništilište?
Najzad, ako nečeg nema, kako možemo to uopšte izreći? Ne biva li da izrečenošću ono Ništa postaje Nešto? Ovde se još jednom pokazuje manjkavost jezika kao i ograničenost uma koji ne uspeva da promatra pojmove onim što mu nije iskustveno dato, već terminološki posmatra na osnovu onog prethodno datog i promišljenog. Naposletku, ako je uvek nešto, a ne ništa, odakle nam uopšte ideja ništanja?
Pitanja koja se iz ovoga proizlilaze su sledeća:
- Da li se ništanje uopšte može misliti ili se mišljenjem samo ništanje ništi?
- Kada nešto postaje ništa, a kad ništa nešto; gde im je granica?
- Zašto uvek nešto, a ne ništa?
- Zašto se ništa misli kao beskonačno, a nešto kao konačno/ograničeno?
- Koliko ima ničega u nečemu i može li obrnuto: biti nečega u ničemu?
Granica je u umu koji ih stavlja kako bi odvojio ono ovde-sada postojanje od meta-postojaja; ukoliko nema onoga koji percipira nema ni jestanja iako jestanja uvek realno ima i kao kao pojmljenog ovo-bitka i kao meta-nejestajućeg – ovde i sada ništilišta. Iz istog razloga za nas je uvek nešto, a ne ništa, jer ne umemo niti pojmiti ništa niti ga proživeti; ono je večni umstveni ambis koji se prevazilazi jedino stavljenjem u odnos prema nečemu nešto – neštolištem.
Stoga što ne može biti ni “realno” pojmljeno (iz iskustva indukcijom izvedeno, niti apriori spoznato) po sebi, već samo poimanjem iz onoga za nas, koje uvek ima prostorno-vremensko određenje, sve ono što mu je suprotno, neodredivo u tim (ovim nam okvirima) zadobija ne-konačne, bes-konačne i neokonačene dimenzije (čak ga mi jezikom ne umemo razlučiti). Isto kao ograničenjima u jeziku i u umu, tako isto i u samom pojmu (pa čak i u egzistenciji tog fenomena koji se poima) nepojmljivo, nemislivo i neizrecivo gubi svoja određenja (Aristotelovske kategorije).
Mada se određenje nečega u ničemu može pozicionirati, čak stepenovati, veoma je teško napraviti obrnut odnos, unos ničega u nečemu. Jer kada kažemo ništa, ništa odmah određujemo kao “prazno” ništa, negaciju, nedostatak i negativitet, dok nešto kao ono njemu suprotnog polariteta, što ima pretenzije ka tom ništa, i upravo zato ima i udela u njemu (odnosno ono ništa u tom nešto), nešto po automatizmu ima i udeo u ničemu (nekad manji, nekad veći) dok ne preraste u ono-jednom-ništa.
Ali upravo iz tog razloga, iz razloga što je ništa nekad bilo nešto i što ga ima u tom nečemu (mestu bivanja bića), ono nije puko ništa, praznina, već (kao što smo utvrdili) afirmišuće ništa, ništa nečega, punina praznine (hajdegerovsko ništa kao ništa bića). Sve je u toj relaciji ništa-nešto-ništa, iz ničega nastaje nešto i iz nečeg ništa, prepliću se i nadopunjavaju jestanja u oboma (nečemu i ničemu) i izrastaju u večno sada-ovde nešto ili tamo-onde ništa (meta jestanje).
Iako je, tako, uvek nešto, ali i uvek ništa u-nekom-tamo-sada, u onom ovde-sada (poimamo samo to nešto, ali i percipiramo) imamo ideju ništanja upravo zbog tog večno prolazećeg ovde u tamo i nešto u ništa, sadašnjošti u ništilište.
Da je ništa ne puko i samo takvo, izostatak nečega, njegova praznina, nego i udaljenost od tog nečeg što mu nikad nije došlo ili prethodilo, bilo uvek-ništa (s velikim N), ne bismo ga mogli dovesti do svesti, ne bismo imali ideju ničega i ništanja niti bismo u tom nešto mogli da pojmimo nedostatak nečega i prolaznost ovog-sada.
Zaključimo:
Za razliku od sveobuhvatnog koje nije bitak nego pojava u sveobuhvatnom samog bitka, nesveobuhvatno (ono ne-Jedno-rasuto) je takodje pojava, ali u nebitku, jer da se ne pojavljuje (ne-bitkom) ne bi bilo onog „pozitiviteta“ nepostojanja, nego bi ono bilo čisto mišljenje (poput Plotinovog relativnog ništa kao puke mogućnosti).
Ono (ništiliste) je takođe faktum, ali faktum nejestanja. Ono se nepregledno prikazuje u svojoj pojavi (ne našoj), pa nam večito izmiče i pokazuje se samo u-odnosu-na. Ono takođe ima svoje (uređene) zakonitosti te stoga mora biti jeste onog nije.
Kontrastiramo li ovaj pojam bivanju/jestanju, takoreći neštolištu, onom sada i ovde pikazujućem, onda je on skrivenost kojom se pokazuje transcenedcija. I upravo zato sto je transcedencija (nešto, a ne ništa ovoga ovde i sada - ovostranosti) ono jeste, iako negacijom toga istog, jer da nije ne bi bilo to sto jeste, jestanje. Bez egzistencije, egzistirajućeg sopstva ništanja, nema transcedencije, i obrnuto. Jedino kroz transcedenciju egzistencija postaje prisutna i evidentna, tek kroz esenciju ništanja ono Ništa postaje Nešto.
Da bi postalo postojećim za nas ništiliste treba svešću da se prevede u faktičko, egzistenciju za nas. Tako postaje prisutno kao zbiljnost koja iščezavajuce jeste. Jer samo ono što stupa u našu svest i što postaje doživljeno (predmetom) jeste bitak za nas; pa tako i nebitak osvešćen postaje jestost nejestanja. U tome leži paradoks bivanja i nebivanja, jestanja i nejestanja, ali i očiglednost njihove kolizije.
Napomena: Zašto je ovaj pojam imenovan ništilištem, a ne ništavilom: da bi se pojmovno razlikovali jer, kako je pokazano, nisu isto - ništilište nešto ništi (poređenje s čistilištem koje čisti) dok ništavilo ne sadrži tu vrstu određenja, ono je puki nedostatak ičega.
