Aporia

U nepovratu vraćanja odvraćam se od povrataka.

Hedone

Krstorečene odronjenosti razapetih jasnina

galerijama svesvetih pogubilišta

potvorbljuju nebonastajuće neumoljenosti.

Mythos

Sve mitotvorne spontanosti i uzvišenosti razlaže i banalizuje naivna svest izjednačujući ih sa sujeverjem:

Vera i sujevera podsvesnog su i zornog podstoja, mit i predanje mislenog i logosnog.

Ima li (i)me?

Da li je potreban dokaz za telesnost, protežnost? Kako da znamo i sa-znamo da je ono (telo) istinito? Ako dokazujemo neposredno, čulima, ukoliko bi telo bilo neistinito, varka, i ona, čula, takođe bi to bila, te stoga to nije valjan dokaz. Ili je upravo to logički put kojim se dokazuje da jeste, jer i čula jesu stvarna/stvarska. Circulus vitiosus?

Da je nesto laž ili istina može se dokazivati samo i jedino istinom, istinitim pokazateljem i neospornom polaznom osnovom, a šta bi ona u ovom slučaju bila i uopste mogla da bude, šta je izvesno(st) osim čula? Da li osvešćena osetilnost i puka neposrednost znanja, ono „znam, ne znam kako znam, ali eto znam, osećam da jesam pa zato znam da jesam“ mogu biti premisa u dokazivanju telo-jestosti? To svakako ne može biti osnova od koje se polazi, kao što je pokazano. Šta je onda to drugo što moje telo dokazuje opstojanim? Možda samo-svest koja je s njim (kartezijanski) skopčana? Kako se, u tom slučaju, jedna priroda može dokazivati drugom, kako se ono tvarno može dokazivati netvarnim, koliko god jedno s drugim bilo skopčano. Nije li duh “s one strane” tela s obzirom da tek samosvest čini telo telesnim? Svest ne čini telesnost, ona samo prati nužnost, skopčava instinkte s telesnim potrebama i oživljava ga, produžavajući njegovu bivanost.

Dakle, samosvesna bića jedina osvešćuju svoju telesnost, samom tom samo-svesnošću, ali ne poimaju dublje, ne pitaju se da li je već sama svest o telesnosti dovoljna da telo o-stvari, obistini. Jer svest o nečemu, nekom predmetu, svest može zadobiti i ako taj predmet nije relan, stvarski, dat u prostoru i vremenu, već deo imaginacije ili uobrazilje. 

Možda bi se, naivno, moglo presuditi tome i pomisliti kako je interakcija dovoljna za dokaz naših telesnosti, koju svest tek naknadno osvećuje, odnosno da bivajući telesni sa drugim telima, prepoznati od strane drugih telesa (a koja i sami percipiramo), imamo garant naše opstojanosti u ovde i sada (te time i njihove). Kako onda objasniti takvu istu potvrđenost u snu ili virtualnoj realnosti? Nije li nam i tamo, bar tokom odigravanja tamošnje “realnosti”, sva telesno-svesnost sva realnost, realna i potvrđena koliko i ova sada-ovde, ili stanja pod dejstvom opijata (kao i kratkotrajne utrnosti – anestezije) kada svoje telo ili njegov deo ne osećamo u tom trenutku (delimično, potpuino ili izvitopereno – navodno nerealno) nego ga osvešćujemo znanjem, potvrđujemo nečim drugim, svesnošću da ono nije tu kao osetilno, ali jeste kao umljeno – da ga “nema” tek zbog spoljašnje intervencije i da će (mahom iz pređašnjeg nam iskustva) ono biti “vraćeno” na svoje mesto u “realnom” obličju kad dejstvo konzumirane supstance oslabi.

Ili je to samo reč, ime; (po)znamo ga, telo, zato što ga možemo imenovati, zato što su nas njemu naučili, zato što smo na njega navikli, zato što ga možemo odrediti? Ni to svakako ne dokazuje njegovu stvarnost, pa čak i da je zaista samo puka reč, slika u svesti, jer bismo onda izmišljenim rečima koje ne odgovaraju realnim bićima isto tako mogli da pripišemo realnost. Ali ne, mi smo uvereni da to ne možemo. Po čemu? Šta pokazuje ne-stvarnost tih uobraženih bića, a stvarnost neuobraženo-uvreženog, tela? Hermeneutički krug, zamka objektivizma.

Hegemonija

Ja gorim, ja se opire i vidi svonestajanje.

Pod snežnim istinama spavaju netaknute samosvesti,

Ničija im promisao ne ometa san:

Ja se kida, ja budi sopstvo i žrtvuje se.

Jastvo, svetovnim bolom ogorčeno, u istrajanju traje.

Žilave naslage prošlosti nikakve oštrice ne mogu saseći, moderna zubala izjedaju im urasle empatije:

Ja plačno samuje, umilno cvili i nada se.

Al’ naznačene budućnosti krvare još danas,

Ničiji osmeh, obogotvoren, oprašta nam sušta svojeubistva.

Medius

Zarobljene u svetinjama mesa

Naše bolnoblage igre čovečnosti

Rastvaraju ponosnu materiju

U umrlom trebanju duha.

Kako postati, biti i ostati vegetarijanac ili vegan

Juliet Gellatley – Kako postati, biti i ostati vegetarijanac ili vegan 
(Vegan i Prijatelji životinja, Zagreb, 2009)

Ako ste se ikada zapitali kako ne samo postati, već i ostati vegetarijanac ili vegan, onda je ova knjiga upravo za vas. Ona predstavlja sumu petnaestogodišnjeg istraživanja o uzgajanju životinja za hranu i proučavanja vegetarijanske ishrane te sadrži mnoštvo činjenica o tome, kao i savete za izgradnju saosećajnije ličnosti. Podeljena u nekoliko poglavlja približiće vam svet životinjskih farmi i jednog od najmoćnijih mitova današnjice – mesa, kao i razloge zbog kojih treba da zauzmete svoj stav, načinite prve korake ka vegetarijanstvu i odlučno nastavite tim putem uprkos brojnim irirtantnim opaskama s kojima ćete se neminovno susretati. 

Ovaj priručnik karakterišu kako brojni odgovori na nedoumice svakog novopečenog vegetarijanca/vegana te konkretni uputi za prelazak s mesne na biljnu ishranu, tako i dopuna izdavača spiskom korisne literature koja će vam u tome pomoći, ali i zanimljivi recepti kojima ćete, kao kažu, zatvoriti usta onima koji tvrdoglavo tvrde kako veg(etarij)anski svet nije moguć. 

Iako se čini da je mana ove knjige to što je pisana pre svega za mlade osobe, to joj je ujedno i prednost jer nas podseća na to kako treba da se postavimo u situacijama u kojima se susrećemo sa onima koji sebe još uvek traže, ali i zato što za prelazak na bezmesnu ishranu i zdrav stil života nikad nije kasno. 

Knjga se može poručiti putem sajta http://www.prijatelji-zivotinja.hr

Vitka i opaka

R. Freedman, K. Barnouin – Vitka i opaka
(Algoritam, Zagreb, 2009)

Tajne vitkih i opakih nisu više strogo čuvane pa ako želite da imate liniju poput slavnih dama koje krase časopise i ekrane, ali i da naučite mnoštvo korisnih stvari o namirnicama koje svakodnevno koristite, ovo je prava knjiga za vas, kažu dobitnice prvog mesta New York Times bestseler top liste, koje u svojoj knjizi obznanjuju metode dobrog zdravlja, vitalnosti i samopouzdanja, a kojima su savetovale mnoge poznate ličnosti.

Iako populistički i pojednostavljenim jezikom napisana, na momente čak banalna, ova knjiga će, poput brojnih medicinskih koje razložno iznose posledice nezdrave ishrane, ukazati na mitove o proteinima, važnosti unošenja tečnosti u organizam i opasnosti konzumiranja mesa, kravljeg mleka, šećera, gaziranih sokova, kafe i alkohola, te na značaj vežbanja, odnosno na načine kojima zdravim životnim stilom možemo rešiti brojne zdravstvene probleme i uticati na telesnu masu.

Diskriminišuća samo naizgled jer govori isključivo ženama, i to mahom onim koje ne žele da se zamaraju ozbiljnijom literaturom i istraživanjem nutricionističkih pravila, Vitka i opaka će muškarcima omogućiti da, ako ništa drugo, zavire u manje poznat svet poželjnih lepotica.

(Recenzija knjige objavljena u časopisu VEGAZIN)

Naša braća životinje

Edgar Kupfer-Koberwitz – Naša braća životinje: razmatranje o etičnom življenju

(Vegan i Prijatelji životinja, Zagreb, 2007)

Doživljavajući neizmernu patnju u logoru Dahau u kom je boravio, pisac eseističkih pisama Naša braća životinje (krišom beleženih u bolničkoj baraci dok je bio bolestan) na posebno osećajan način iznosi svoja gledišta o životu i nehumanom odnosu čoveka prema životinjama („našoj braći“, kako ih naziva), jasno stavljajući do znanja razloge zbog kojih je, čak i u tim teškim uslovima, ostajao vegetarijanac-vegan.

Svoje prvo pismo, oslovljeno „Prijatelju!“, autor započinje detaljnim opisom razloga zbog kojih ne jede meso; sledeće nastavlja predočavanjem bola koji životinje, isto kao ljudi, osećaju; u trećem daje primere okrutnosti prema životinjama; da bi u poslednjem, četvrtom pismu, došao do analogije između ubistva životinja i ubistva ljudi, zaključivši da dokle god čovek ubija i muči životinje, ubijaće i mučiti ljude. Svoje misli uobličio je iskazima zbog kojih ne želi da ostane „neprobuđen“ već hoće da, kako kaže, raste iznutra i živi u jednom lepšem svetu, u skladu sa zakonom nad zakonima, a koji glasi – voleti sve.

Ovaj izuzetan autobiografski spis, prožet najdubljim emocijama, ne samo što je lepo i pitko književno delo, iako puno duboke tuge, već je i kratka zbirka etičkih promišljanja o čovekovim postupcima prema životinjama. Zbog svoje univerzalne poruke, napominju izdavači, preporučuje se svakom. 

(Recenzija knjige objavljena u časopisu VEGAZIN)

Ekološka etika

Džozef R. De Žarden – Ekološka etika: uvod u ekološku filozofiju

(Službeni glasnik, Beograd, 2006)

Dominantno antropocentrična slika sveta i iz nje, po principu koristi, izvedena relacija čoveka prema prirodi i životinjama, dovodi se u pitanje poslednjih nekoliko decenija sve češćim (bio)etičkim zahtevima za drugačijom izgradnjom tog odnosa.

Kuda to zapravo idemo? Da li smo, putujući u budućnost, jednostavno prepušteni zbrci ili smo sami njeni kreatori? Odgovore na ta fundamentalna pitanja neće nam ponutiti ova knjiga, ali će nam ih delimično razložiti i ustanoviti razloge zbog kojih treba da budemo svesni ekološko-etičke krize, a probleme razumevamo unutar šireg etničkog i ekonomskog konteksta.

Polazeći od osnovnih pojmova vezanih za nauku i moral, preko kritičkih osvrta dosadašnjih teorija i iscrpnih diskusija o odgovornosti prema svetu koji nas okružuje, te holističkih prigovora, autor Ekološke etike dolazi do dubinkske eko-filozofije i metafizičke ekologije, čime opravdava podnaslov svog dela.

Ova knjiga predstavlja pravo osveženje za ovdašnju čitalačku publiku, ne samo zato što je redak primerak ozbiljne literature na temu kojom se bavi već i zato što, kao neophodno filozofsko štivo, redefiniše dosadašnje postavke i poziva na ponovno preispitivanje nas samih.

(Recenzija knjige objavljena u časopisu VEGAZIN)