Samo ime tvoje

Nađoh te u namenskom traženju naumljenih ubrzanja posrnutih vremena
Nađe me u vrlinskom nabrojenju osmeha ozvaničenih utrnućem pogleda.

Nađosmo se doumjenom verom, gotovo slučajno istrebovani, na žigosanim tremama svegovorenja.

Govorila sam ti o svekolikom odrađenju upostanja nam na šta si se detinjasto zlobno ljutio spoznavajući pojmljene jestoistine.

Govorio si mi da uobražavam povređenjem čistilišta čime sam grečevito uboljena iznova odlazila učinivši ništa.

Govorili smo nemi neoželjenim rečima vapaja poslavši virtuelnu osetilnost u od nas nam nagažena osećanja zamrznuto preostala.

Sećam se kako dogorelo isplakane fascinacije tvojih vizuelnih varki misleće trebuju nekog ko rekao bi ne oseća ništa, rekla bih oseća ništa.

Sećaš se kako superiorno mračan ozadovoljen zajedniekim upoznanjem sopstava nam oslovljavaš me drevnim znacima jestanja, tvoračkim dobrom zaborava.

Sećamo se kako sjedinjenje nestajanja spoznaje oslikanost telesnog majstorstva, ne znajući gde nestaju spoznajnoočuvanja prošlosti.

Spoznala sam osveštana nepripadanju tvojosti...

Spoznao si upotrebom bivajuće mojosti...

Spoznali smo neumivene poznatljivosti.